PRITISCI NA SLOBODU GOVORA
Teško je nabrojati sve moguće oblike pritisaka na slobodu govora u onlajn okruženju. Jedno je sigurno, svako ko je na svojoj koži osetio taj pritisak, može nepogrešivo da ga prepozna i navede njegove posledice.
Tu spadaju: mešanje u rad medija tokom javnih nastupa, komentarisanje, izrugivanje, etiketiranje, ali i drugi oblici otvorenog i indirektnog targetiranja. Taj pritisak retko prelazi granice dopuštenog, ali budući da su mu na meti novinari i aktivisti, izaziva ozbiljne distorzije u javnom prostoru.
Kada pritisak vrše javni funkcioneri ili druge osobe na poziciji moći (poslodavci, urednici) uticaj svakako može biti teži, nego kada dolazi od kolega ili korisnika društvenih mreža. Mada se može posmatrati kao čin mikro-agresije, razmere njegovih posledica na duge staze su nesagledive, ne samo po osobe koje trpe pritisak, već po javni i medijski prostor kao takav.
Jedna od strategija reakcije na napade čiji je krajnji cilj ućutkavanje kritike ili neslaganja, jeste “još govora”. Imenovanje i izlaganje napadača javnoj osudi može da bude veoma korisno iz više razloga. Osoba koja je preživela napad vraća osećaj kontrole nad situacijom i pomaže drugima koji prolaze kroz slično iskustvo. Takođe, šira javnost se upoznaje sa društvenim problemom, bolje razume posledice napada i označava nasilna ponašanja kao nepoželjna. S druge strane, treba voditi računa o tome da se napadaču ne omogući da preuzme pažnju javnosti za svojih “pet minuta slave” i izlazak iz obične anonimnosti, što je neretko i glavni motiv napada. Poželjno je fokus držati na svom doživljaju napada, društvenim posledicama onlajn nasilja i efikasnim merama zaštite.
U vreme pandemije, kritičko izveštavanje o radu vlade i zdravstvenih službi, pa čak i nezgodna novinarska pitanja, postali su nepoželjni u mnogim zemljama regiona. Da nisu opasna po javni interes, bila bi zabavna sva dovitljiva rešenja vlasti da izvrše pritisak, a izbegnu optužbe za cenzuru. https://balkaninsight.com/2020/07/03/pandemic-worsens-crisis-for-media-in-central-eastern-europe/
Ukoliko si novinar/ka, pa čak i ako nisi član profesionalnih udruženja, uvek je moguće prijaviti nasilje i zatražiti razgovor sa kolegama i pravnicima koji pružaju pomoć i savet o daljim koracima. Bez obzira da li ćeš prijaviti napad policiji, što bi uvek trebao da bude slučaj, svakako prijavi incident profesionalnom udruženju. Osim što udruženja vode računa o ukupnom broju slučajeva, u mogućnosti su da kroz svoju saradnju sa institucijama i javnim zastupanjem ukažu na učestalost određenih pojava. Udruženje takođe može da pruži različite oblike podrške koja može da izostane u kolektivu ili u okruženju.
Neke građanske organizacije su specijalizovane za pitanja bezbednosti novinara i digitalnu bezbednost uopšte, pa bi i to mogao biti dobar put da se dođe do dodatnih informacija i saveta u vezi sa napadom i daljim koracima. Mnoge međunarodne insitucije bave se problemom bezbednosti novinara i aktivista za ljudska prava: Savet Evrope / Platforma za bezbednost novinara, OEBS Misija u Beogradu, OEBS Kancelarija za slobodu medija, UNESCO programi za bezbednost novinara. U slučaju kada izostane podrška državnih institucija, kolega, zajednice ili šire javnosti, ili kada je potrebna dodatna podrška, ove organizacije svojim javnim zastupanjem i pritiskom na državne organe podstiču rešavanje incidenata.
Različite organizacije pružaju programe pravne ili finansijske pomoći i podrške - pomoć u pravnom zastupanju Medijskog pravnog centra u Londonu ili Free Press Unlimited koji takođe pružaju i finansijsku pomoć u urgentnim situacijama. Konačno, ukoliko se intenzitet napada ne smanjuje, ove organizacije mogu pomoći i da se osoba izmesti van zemlje na neko vreme, dok se situacija ne smiri.
Taktika Podrška Novinar/ka Mediji Javni funkcioner Inovativna strategija Udruženja